Kako sam pokrenuo razoružavanje u Bosni prije rata…

To gavrani o mojoj glavi radili…
Narcis je bio veliki basista. Mislim da je imao preko 2 metra, ali je i
odlično svirao bas. Bio je u grupi u vrijeme kada je Boris Sofronić
služio vojni rok. Na probe u Otesu nosio je sam veliko bas pojačalo
„Čajavec“ na ramenu. Ko zna kako izgleda „Čajo“, zna da se ovo
graniči sa nemogućim. Znači, entuzijasta, ne folirant.
Moj otac je u to doba već bio penzionisani inspektor za privredni
kriminal. Na kraju karijere dobio je sat, a i službeni pištolj koji nije
morao vraćati, samo ga pokazati na uvid svakih par godina.
Te noći sam popio malo više unučića koje je moja majka skupljala
godinama, a ja pio. Već sam bio vrlo vješt u doljevanju vode u
ispražnjene flašice, i vraćanju čepa na pravi način. Krenuo sam u grad,
otišao u spavaću sobu da navučem neki od očevih sakoa… Pred mene
pade pištoljčina u futroli! Futrola je bila ona preko ramena, pa oko
grudi, bio sam fasciniran iznenadnom transformacijom u specijalca.
Već u autobusu sam osjetio da sam mnogo samouvjereniji nego
inače. Nisam se ni naginjao na stanicama kroz vrata da vidim da li će
revizor ući. Šta će mi on…
Našao sam se sa djevojkom u gradu. Rekao sam joj da me zagrli. Kada
je shvatila da se krhki pokušaj pjesnika pretvorio u James Bonda,
htjela je da se vrati kući. „Mala, nema kući“! – rekao je Mor, Masa
Mor.
Nadala se da ću se otrijezniti, da ću doći sebi, otići kući i vratiti oružje.
Naprotiv, pio sam sve više i više…
Onda smo otišli na dernek na Otoku, kod neke Sanele. Moja djevojka je pokušavala
da se ponaša prirodno, da sa mnom priča ne bi li mi odvukla pažnju od pištolja. Bilo
mi je čudno zašto toliko priča jer je obično šutila i puštala mene da se preznojavam,
trudeći se da ispadnem interesantan.
U jednom trenutku, u sobu gdje smo sjedili nas dvoje, ušla su dva sarajevska
šminkera u bijelim pantalonicama. Gledali su me čudno. Izvadio sam pištolj i rekao:
„Šta je pederi, da malo repetiram u pakšu, a?“ Pobjegli su iz sobe glavom bez obzira.
Ostali smo sami, ne znam šta se dešavalo u ostatku stana, ali bilo je budalasto doba,
mislim da je većini bilo super što su na derneku sa nekom pjanom, naoružanom
budalom.
A mi smo pričali, pričali, sve do jutra. U društvu sam bio poznat kao relativno
zabavan tip, u intimnom životu sam ubijao u pojam najbliže ljude gomilom jada iz
moga mozga.
Pred jutro je rakija počela da isparava iz žgoljavog tijela specijalca. Počeo sam da
shvatam da sam do zuba naoružan, a da po okolnim sobama sjede normalni ljudi koji
su došli kod drugarice da se zezaju i slušaju muziku. Počeo sam da plačem.
U jednom trenutku sam ustao, otvorio balkonska vrata, i bacio pištolj sa 16. sprata! U
sljedećem trenutku sam bezglavo trčao oko zgrade, tražeći ga. Bio sam već potpuno
trijezan i prestrašen. Našao sam pištolj, ali sada nisam smio da se vratim kući sa njim.
Šta ako me zaustavi policijska patrola? Na kraju sam bacio pištolj u obližnji kontejner
i otišao na spavanje.
Kad sam se probudio, već je bila noć, negdje oko 10 sati. Oblio me hladan znoj kada
sam sjetio prošle noći. „Šta da radim kada otac otkrije da je razoružan?“
Palo mi je na pamet da pozovem Narcisa koji je živio u Sanelinoj zgradi. Mislio
sam da će mi biti lakše sa njim da organizujem prebacivanje pištolja. Majko
moja, u šta sam se uvalio! Nazvao sam Narcisa i rekao mu da iziđe pred svoju
zgradu za 15 minuta, da nešto popričamo…Iako još ništa nije slutio, telefonski
razgovor između nas prisluškivao je moj otac, bivši policajac. Već duže vrijeme
sam mu bio sumnjiv po raznim osnovama.
Narcisa sam zatekao kako puši cigaru: „Đes ba, Masa, jesi li to opet
„Passingera“ napravio?“ Aludirao je na jednu moju glupost od prije par dana
kada sam došao kod njega tvrdeći da imam hit. Sav uzbuđen sam mu svirao
„Passinger“ od Iggy Popa, ubijeđen da je to moja stvar. Čak sam mu rekao:
„Nemam još refren, ali kontam da ide samo „na, na, na. na,na, na, na, na, na!“
Ispostavilo se da sam tu pjesmu čuo prvi put u „BB”-u prethodne noći,
naravno pijan, i da mi se uvukla negdje u podsvijest, te sam istu
„iskomponovao“…Nažalost, Iggy je to već uradio mnogo prije mene…
Elem, rekao sam prijatelju sve o sinoćnjem „Valter brani Sarajevo“. Ništa mi
nije vjerovao, hodao je za mnom misleći: „Koja je ovo budala, al nisu mu loše
pjesme.“ Pištolj je bio nedirnut, na vrhu kontejnera. Narcis se oduzeo!
„Jesi li ti normalan! Šta ćemo sada? Što si mene zvao?“ Palo mu je na pamet
da pozovemo njegovog brata koji je učio za pilota, kao, on je služio vojsku pa
će znati zakočiti pištolj ako je otkočen. Na kraju ga nismo zvali, ne znam zašto,
a ni Narcis, ni ja, nismo smjeli da idemo do moje kuće sa takvim teretom. Uzeo
sam pištolj iz kontejnera i bacio ga u Miljacku.
Nije prošlo ni sedam dana, u moju sobu je uletio otac, crven kao petokraka:
„Gdje mi je pištolj, priznaj da si ga prodao, …Pu, jebem ti budalu kakvu sam
stvorio!”
Priznao sam sve, rekao sam apsolutno svaku pojedinost te „akcije“, samo sam
izbjegao priču o prijetnji pištoljem šminkerima. Shvatio sam da mi ništa ne
vjeruje.
Nije bilo lako tom dobrom čovjeku. Uljuljkan u lagodnu karijeru, doručak sa
kolegama sa posla od 09-11h, malo prebiranja po dozvoljenim predmetima,
povratak kući već u 15:30, ručak, malo se dremne, i onda opet u zajebanciju tipa:
kafenisanje sa komšijama, roštiljanje na terasi…prvo pa muško je pokvarilo tu idilu.
Ta godina je bila prelomna u mome školovanju. Pao sam treći razred, a u novo
odjeljenje nisam otišao nijednom. Spremio bih uredno stvari za školu svako jutro, a
zatim besciljno lutao gradom.Ocu sam rekao da nemam jedinica, što je i bilo tačno.
Shvatio je to na prvom roditeljskom sastanku kada ga je nova rezrednica upitala ko je
on…
Sjećam se kišovitog dana na „Željinom“ stadionu, mjesta na kom sam najčešće
nalazio utočište dok ne prođe školski dan : Sjedim ispod semafora na kojem piše
„Domaći – Gosti 0:0“, krijem se od kiše i čitam Kunderu, mog omiljenog pisca koji,
srećom, nije bio obavezna lektira pa mi je, u startu, bio privlačniji.
Dignem pogled, na atletskoj stazi poznati romanijski hod: Moj tata! U skoro istom
trenutku je i on mene ugledao, i podigao ruku pokretom „da platim janjetinu“.
Umjesto konobara, došao sam ja. Pamtim tu našu šetnju po atletskoj stazi. U mojoj
glavi je bila trka sa preponama.
Mislim da je u glavi moga oca bio atletski miting u Cirihu. Čitav život mu je prolazio
kroz glavu, bez nekog reda, baš kao i ti TV prenosi atletskih takmičenja: Malo skok sa
motkom (dolazak u Sarajevo i prvo zaposlenje u menzi. „Motka“ mu je bio neki
Romanijac koji se već snašao u Sarajevu), pa maraton (dugogodišnje studiranje
ekonomije uz rad), pa malo bacanje diska (sjetio se kada mi je prvi put bacio gitaru
na pod, pa je „zakucao“ nogom), pa bacanje kugle (bacanje kamena sa ramena u
mladosti, po romanijskim teferičima).
Ušli smo u našeg „Golfa 1“, očekivao sam barem šamar. Samo je rekao: „Završi u
večernjoj, ne ide ovo ovako. Mama ti je napravila faširane šnicle, pire i špinat, hajmo
kući jesti“. Na semaforu „Željinog” stadion rezultat je i dalje bio neriješen.
Nepovjerljiv prema mojoj verziji događaja sa pištoljem, otac je odlučio da se
transformiše u „dobrog policajca“. Kako je bio penzionisan, morao je sam da glumi i
dobrog i lošeg. Rekao je: „Hajde ti lijepo pištolj izvadi iz rijeke, uzmi moje gumene
čizme. Ako na sljedećem javljanju ne pokažem pištolj, ode tebi tata u zatvor. Pa ti
vodaj majku po doktorima.“
Narcisa nisam smio ponovo zvati. Nazvao sam Zijada s kojim
sam se u to vrijeme intenzivno družio. Reagovao je isto kao i
Naca onomad, s tim što je Zijad bio čovjek od akcije, nije imao
toliki problem sa budalastim akcijama. Telefonski razgovor
između nas prisluškivao je moj otac, bivši policajac.
Zijad je pušio cigaru pokraj mosta sa koga sam bacio pištolj u
vodu. Valjao se od smijeha, bila mu je ovo super zajebancija. Ja
sam došao sa ogromnim gumenim čizmama. Tih dana se radilo
neko prečišćavanje Miljacke, u vodi je bilo nekih 5-6 Cigana sa
lopatama u rukama, do koljena u vodi, sa čizmama istim kao i
moje. Tih godina nije bilo 10 vrsta iste robe, gumene čizme imaš
jednu vrstu, a i šta će čovjeku više. Pogledali su u mene, i
pomislili da im dolazi novi kolega.
Rekao sam Zijadu da nema šanse da uđem u vodu, već da pitam
nekoga od Ciga da mi pokuša naći pištolj za 500 dinara.
Dogovorih se tako sa jednim od njih koji mi reče da dođem sutra
u podne. Sutradan sam došao u dogovoreno vrijeme, naravno,
rekao mi je da ništa nije našao. Vredniji je pištolj od 500 dinara,
koja sam ja budala! Ovaj događaj se tih dana prepričavao po
Sarajevu, djevojku više nisam imao, a meni je rastao „čudački“
rejting.
Nakon samo par godina, ljudi su jedni druge po Bosni
najnormalnije ubijali kao zečeve.